Pomrlice

Zorica Jevremović

Pomrlice

(tri  umiranja i jedan san)

Beograd

2017

Lica

  • Mila Gojsalić
  • Eleonora Bruk
  • Umihana Čuvidina
  • Zorica Jevremović
  • Momci, Deca, Devojka

 

I
MILA GOJSALIĆ XVI VEK

(Mila Gojsalić i momci. Pred zoru.)

MILA: Pobiću vas… sve ću vas pobiti…

PRVI: Nisam ja… Ja sam samo…

MILA: Pobiću… I tebe i sve vas!

PRVI: Ali ja sam samo doveo… doveo… najlepša si.

DRUGI: Nego šta – doveo.

TREĆI: I namestio!

PRVI: Nisam!

TREĆI: Namestio, nego šta!

ČETVRTI: Ma, pusti ko je koga …

DRUGI: A kao nije…

TREĆI: Kao — nije!

MILA: Vidite li vi ovaj kres? Upaliće vas… Zapaliće vam odelo, kosu, oči!

PETI: Mi smo krenuli onako kao kad muško krene, i tu nema šta… i paša…

MILA: Paša ?! I on će goreti! Goreće!!!

PETI: Deset hiljada Turaka je pod njegovom komandom stiglo do Poljica…

ŠESTI: Oj, koliki je, oj!…

DEVETI: Najbolje kada gledaš kako je trpaju drugi!

OSMI: Toliki ti je?

DESETI: Ne pipaj ga!…

ŠESTI: Oj, joj, koliki je moj!!!

MILA: Gorećete svi!… Svi!!!

DEVETI: Ljudi moji, pomagajte… ova će stvarno…

SEDMI: Trebalo je da je rasturimo u usta!

MILA: Rasturićeš samog sebe kada plamen krene!

DEVETI: Gotovi smo… Eto šta smo…

DESETI: Koliko nas ima, a ona — jedna… I šta stojite, navalite!

MILA: Deseti?… Niste vi vojnici…

DESETI: Šta?… Još brojiš?…

MILA: Muško tuce!!! Vi ste hulje! Hulje Osmanlije!!!

DESETI: Malo ti je bilo…

ŠESTI: Oj, joj, ojoj!!!

PRVI: Pusti mi ga!

ŠESTI: Drži se…

SEDMI: 1530. godina je, ej!!… Uzećemo i Dalmaciju!!

MILA: Nikaaad!… Nikad!!!

PRVI: Ako te molimo da oprostiš…

PRVI: Da.

DRUGI: Da.

TREĆI: Daaa!

ČETVRTI: Šta se stalno briskaš?…

ŠESTI: Oj, koliki mi je?

DRUGI: Šta li joj je ono nešto belo?!

OSMI: A ono žuto?!

SEDMI: Pišaćka i ono muško seme… cedi se…

MILA: Dobro mi dođe da ovlažim barjak sramote… Da vas gledam, da vas se sve nagledam, sve nagledam pre nego upaljeni vrisnete.

DEVETI: Tebi majka nije vrisnula kad te je rodila… znala je koga rađa…

DESETI: A ti si vriskala za celo Poljice dok smo ti gurali!!

OSMI: Nemaš više dve rupe!… Probilo se, sad ćeš da sereš i pišaš odjednom!!

ČETVRTI: Ko u prazno kad te jebu.

ŠESTI: Kad sam je ja krenuo, nabio sam samo ogromnu rupetinu — dečija glava da uđe…

SEDMI: Ćuti…

TREĆI: Upaliće…

OSMI: I zna da je barut svuda ovde… i oko nas i oko nje… Zato i drži onaj zapaljeni štap visoko da plamen ne uhvati…

DRUGI: Evo, ja ću da idem do nje… da je molim…

OSMI: Ma šta imaš da moliš kučku, nevernicu, hrišćanku!

PRVI: Ova je iz Poljičke republike. Ovde nema hrišćana. Nisu ni papu pustili na svoju zemlju…

ŠESTI: Zamoriće se pa će se ugasiti štap.

DRUGI: Mučenica…

SEDMI: Koja mučenica?! Zaslužila je!!!

PETI: Bez tri rupe… jedna za sve…

OSMI: Jedna rupa — jedno žensko! Ha!

PETI: Piša, sere i jebe se!!! Ha, Ha, Ha!!!

PRVI: Zora će… Ćutite…

MILA: A kad ja padnem… padate i vi svi…

PRVI: Nemoj Mila… Mila Gojsalić, nemoj…

ČETVRTI: Moliš bezbožnicu?!

PRVI: Oni se sahrane kad se uzidaju… I to im je vera!… Milaaa!

SEDMI: Pusti mi ga…

PETI: Najbolje kad zajedno idemo na pičku.

MILA: Oči vam se više ne vide…

DESETI: Umukni! … Ja sam Ahmed paša! Slušaj!

MILA: Najmanji kurac si ti.

AHMED PAŠA: Zašiće te moji doktori, bićeš opet devica… Stani!!!

MILA: Kurac jedan, kurac dva, kurac tri, kurac četri, kurac pet, kurac šest, kurac sedam, kurac osam, kurac devet!… Kurac deset! Samo mi je marama s glave ostala cela… Natopila sam je u ulje i zapalila… da vas bolje vidim…

PRVI: Milaaa…

AHMED PAŠA:… Spremao sam se za tebe da sve bude po devojačkom i pašinom… ali su me moji vojnici…

MILA: Do tvojega!!! I mojega… Do vašega i našega!!! Evo vam ga…

(Mila baci upaljeni štap. Padne. Začuje se eksplozija… i urlici umirućih. Zora obasjava turski šator sa pobijenom razodevenim turskim vojnicima, i mrtvim Milom i Ahmed pašom.)

II
ELEONORA BRUK XXI VEK

(Eleonora na postelji i deca kraj nje. Podne.)

ELEONORA: Ne, nemoj… Boli me…

DEČAK: Ali to si volela…

ELEONORA: Pusti.

DEVOJČICA: Kad ti pritiskaš grudi… pomiluj lepo.

DEČAK: Samo milujem.

ELEONORA: Ne pomaže više…

DEVOJČICA: Smislićemo nešto.

DEČAK: Pa smisli!

DEVOJČICA: Da je prenesemo u bazen gde se odmaraju njene nove saksije i životinje?

DEČAK: Bolje napolje na sunce…

DEVOJČICA: Kakvo sunce?… Ovi ne trpe toplotu.

DEČAK: Ja ću uvek da pravim onaj tvoj pozdrav Suncu, Beco. Uvek!

ELEONORA: Čujem vas.

DEČAK: Bekice, samo hoću da ti bude divno…

DEVOJČICA: Beco, bez tebe ništa.

ELEONORA: Biće svega i posle…

DEVOJČICA: Ne, neću bez tebe! Neću ništa.

ELEONORA: Idite, igrajte se.

DEČAK: E, neću bez tebe. I hoću još! Da sve umem i napravim! Da napravim leteće zmajeve od keramike… a da se ne slome ako padnu.

ELEONORA: Nek ti ona pokaže…

DEČAK: Ona se pravi da zna.

DEVOJČICA: Sad ću da ti objasnim. Prvo gledaš sve okolo, sve! Pa onda praviš. Je l’ tako, Bekice?

ELEONORA: Tako.

DEVOJČICA: Znaš one male crnce?… Crnca i crnkinju?…

DEČAK: Nisu oni crnci. Oni su drugo… Ko što Bekica ima ime Eleonora Bruk, a svi joj tepamo Beca…

DEVOJČICA: Od gline su crnci drugo. Rukom ih je Beca pravila. I oni su kao svećnjaci, razumeš? I majke je napravila sa bebama u zagrljaju, onako visoko se drže… To su velike majke. Jedna bela majka i jedna crna majka s bebom na grudima. Za njeno kosmičko jaje…

DEČAK: Proleće je, možda izađe nešto iz njega.

DEVOJČICA: Neka balerina… ili plesačica? To je već napravila, pogledaj oko sebe… I onu kinesku decu, najslađu na svetu. A vidiš one ruke tamo kako štrče iz okvira kao prozora?

DEČAK: Bodu oči pet godina…

DEVOJČICA: To je Beca vajala za vreme bombardovanja u njenom rodnom Beogradu… da napravi instalaciju, tako se to zove. I napravila je! I svi su pali na glavu od njene hrabrosti i ljubavi.

DEČAK: Ali Beca je uvek valjala, onako u krug uvrtala glinene trake, ne ko drugi…

DEVOJČICA: Da, nije koristila keramički točak ko drugi.

ELEONORA: Bilo je.

DEVOJČICA: I tvoj Aksel je bio, pa ga mi i dalje volimo!

DEČAK: Nikad mi neće biti jasno zašto je on bolestan išao u Ameriku, pa se vratio i bio jako, jako bolestan, pa umro.

DEVOJČICA: Mi ga i dalje volimo.

ELEONORA: Razboleo se od mene.

DEVOJČICA: Kako?

ELEONORA: Bilo mu je žao kad sam ja dobila rak dvehiljadite… mnogo je plakao, ćutao i nije se više smejao.

DEVOJČICA: Ja sam ga tešila!

DEČAK: I nije pomoglo…

ELEONORA: Ne može se sve preboleti… kao prehlada.

DEVOJČICA: A onda je umro dve godine posle a ti si bila strašno, strašno tužna. Niko nije smeo da te ništa pita. Samo si radila, radila…

DEČAK: Raku peć je bila upaljena dan za danom… samo je vatra šikljala… a onda si vadila garave zveri… i plesačice… Aksel nam je rekao da je to tvoje ognjište nasred kuće.

DEVOJČICA: Otvoriti još radionice za decu da nauče raku tehniku… to je važno!

DEČAK: Uradićemo to.

DEVOJČICA: Da nauče deca da naprave svoj mali crni cirkus…

DEČAK: I vaze kao zveri… Azev zveri kako ih zoveš Beco… Najlepše su kad ih se plašiš kao da će neko da istrči iz njih!

DEVOJČICA: A znaš da je ona pravila i crvene štikle…

DEČAK: U sobi samo plaču.

DEVOJČICA: To onaj mali s loknama…

DEČAK: Ko?

DEVOJČICA: Onaj sa ženom Dijanom…

DEČAK: Tepavac?!

DEVOJČICA: Stalno je nešto zapisivao, stalno, i zapitkivao Becu.

DEVOJČICA: I one dve su tu, Nina koja piše pesme i ona Lidija, sestra od tetke… Stalno plaču…

DEČAK: To su žene.

DEVOJČICA: A tata samo sitno, sitno vriska…

ELEONORA: Mora se umreti.

DEČAK: Nepravda je to.

DEVOJČICA: Ti si najlepša i najbolja u Provansi…

DEČAK: Ne umiru svi. Neki žive zauvek…

ELEONORA: Kad odem, uzmite na dar sve figurice koje volite.

DEČAK: Neću da odeš!

DEVOJČICA: Ne smeš!

ELEONORA: Uzmite što volite… drugi će već razvući…

DEČAK: E, neće niko, neće niko da se približi tvojim stvarima!

DEVOJČICA: Ne damo mi.

DEČAK: Ne damo!

DEVOJČICA: Čuješ kako plaču tamo… Ćuti.

DEČAK: Nek plaču, nek plaču svi…

DEVOJČICA: Nisi ništa rekla za lavandu koju sam danas svežu donela…

ELEONORA: Umorna sam… Spava mi se…

DEČAK: Čekaj još malo…

DEVOJČICA: I zumbul je procvetao, ti ga najviše voliš od svog cveća.

ELEONORA: Da nisi ti Acuo Šige?

DEČAK: Nisam, nisam…

ELEONORA: Malo jesi… Naučio si me igri s vatrom.

DEČAK: Ali Aksel ti je napravio ono bure od metala za pečenje gline…

DEVOJČICA: Celu lavandu sam nabrala sa livade… sve sam obrala i sve stavila na tebe da ti miriše…

ELEONORA: Idite. Kasno je.

DEČAK: Nije kasno…

DEVOJČICA: Ja nju najviše volim…

ELEONORA: … Vez…

DEČAK: ?…

DEVOJČICA: Onaj konj u ramu… tamo…

ELEONORA: … Baka…

DEVOJČICA: Pusti sad baku…

ELEONORA: … Ja…

DEČAK: Ići ćemo kad svi zatvorimo oči!

DEVOJČICA: Svi zajedno…

DEČAK: Nećemo te pustiti samu!

DEVOJČICA: Ili ću se ja razboleti, pa onda idi…

DEČAK: I ja ću dobiti rak od… od ljubavi…

DEVOJČICA: Ne kukaj.

DEČAK: Ni ti…

DEVOJČICA: Eleonora Bruk, ti si najveća keramičarka na svetu, najveća! Sve si ovo izgradila, i kuću i atelje, sadila biljke, drveće, sve… i kuvala nam čajeve i srpska jela…

DEČAK: Aksel je govorio — dugo, dugo si gledala u užagrenu vatru… u tvoje ognjište!

DEVOJČICA: Igrala si sa nevidljivim a to je najstvarnije…

DEČAK: Ko umetnica…

DEVOJČICA: … A ti ko neko dete…

DEČAK: I ti…

(Eleonora.)

ELEONORA:…

DEVOJČICA:…

DEČAK: …

(Prekrivač pun lavande. Deca stoje kraj postelje. Uplakana ridaju, vrisak iz druge sobe se pridruži.)

III
UMIHANA ČUVIDINA XIX VEK

(Umihana stoji i devojka. Veče.)

DEVOJKA: Prolaze mladenci…

UMIHANA: Još prolaze?

DEVOJKA: Još.

UMIHANA: Da nisu to stari, od prepodne?

DEVOJKA: Novi… Mlada je lepša…

UMIHANA: Sve su mlade lepe.

DEVOJKA: Nije ti dosadilo da ih ovako svake nedelje gledaš­?

UMIHANA: Kome može da dosadi venčanje?

DEVOJKA: Meni.

UMIHANA: A što?…

DEVOJKA: Ne udajem se.

UMIHANA: A što?

DEVOJKA: Niko neće da me odabere.

UMIHANA: Da te izbere?… Koliko ti imaš godina?

DEVOJKA: Dvadeset šest.

UMIHANA: E, prestarela si…

DEVOJKA: Ti si, Umihana, tri puta starija o mene pa ti ja ne zameram! Niko! Gledamo te, čuvamo…

UMIHANA: Meni da kažu da sam stara devojka?… Mene više niko ne može uvrediti.

DEVOJKA: Ne kažu ti da si baba?

UMIHANA: Baba?!.. Idi, nek uđe nova devojka…

DEVOJKA: A toliko smo dana provele stojeći jedna uz drugu…

UMIHANA: Bilo…

DEVOJKA: Evo me, Umihana.

UMIHANA: Stoj i gledaj!

DEVOJKA: Uradiću sve što pomisliš.

UMIHANA: Samo stoj. Kod mene se stoji.

DEVOJKA: Ne sediš?

UMIHANA: Ne.

DEVOJKA: A kad sediš?

UMIHANA: Nikad.

DEVOJKA: Otkad?

UMIHANA: Odavno.

DEVOJKA: Koliko odavno?… Pre godinu, dve…

UMIHANA: Ne.

DEVOJKA: Pre deset?

UMIHANA: Ima tome skoro pedeset.

DEVOJKA: Pola veka?!

UMIHANA: I on je stajao.

DEVOJKA: Stajao?…

UMIHANA: Stajao kad je pucao.

DEVOJKA: A kad je poginuo stajao je?

UMIHANA: Nego šta­? Heroji ne sede, na leže…

DEVOJKA: Tvoj Čamdži Mujo, stajao je tako u Loznici, na položaju 1813. kad je pucano?

UMIHANA: Stajao.

DEVOJKA: A ti si ga pratila pesmom „Sarajlije iđu na vojsku protiv Srbije“…

UMIHANA: Tako. Ispevala sam tu pesmu za one koji su silom odvedeni u rat… 1813. Devedeli Ali paša pokupio vojsku po Krajini, Hercegovini i Bosni i krenuo protiv srpskih ustanika… među zastavnicima bio je i moj verenik Čamdži Mujo s Bistrika…

DEVOJKA: I kako si krenula u pesmu?

UMIHANA: Sa tugom…

DEVOJKA: A on?

UMIHANA: „Najnapreda Čamdži bajraktare… „ Moj dragan Mujo…

DEVOJKA: I?

UMIHANA: Stavih u pesmu…

„I nadbiše Srbadiju mladu,
I siđoše stojnu Biogradu.
Tu su bili preko mjesec dana“…

DEVOJKA: I?

UMIHANA: Nabili su oni naše!… Srbadija!!

DEVOJKA: Pobili su ih… a ti pevala dok su odlazili…

UMIHANA: Neki su preživeli, oženili se, dobili decu, unuke, praunuke… dosad.

DEVOJKA: Neke ostahu neudate koje su ostale bez dragana… K'o ti.

UMIHANA: Udadoše se mnoge i ne pokriše obraz. Udadoše se bez stida i srama…

DEVOJKA: Ali ti nisi? Ti nisi mogla?… Ti nisi mogla?! A dozvoljeno je verenicama da se udaju kad im dragan pogine…

UMIHANA: Nisam! Nisam mogla… Nisam. Idi… odmori.

DEVOJKA: Opet ću ja doći. Kad mi dođe red…

UMIHANA: Neka ti je… Idi.

DEVOJKA: Nisam bila kod tebe godinama.

UMIHANA: Brzo brojiš godine.

DEVOJKA: A ti?

UMIHANA: Ja ne.

DEVOJKA: Još uvek se čudom čude tebi.

UMIHANA: A što?

DEVOJKA: Što se ne udaješ.

UMIHANA: Nije valjda da još brinu brige neudanih od onog rata?

DEVOJKA: Ne brinu za obične devojke.

UMIHANA: A šta sam ja?…

DEVOJKA: I danas bi te ženili samo da te imaju uz sebe i pokažu svima.

UMIHANA: … Sve prolazi samo mene neće. Naše majke, ne plačite…

„Naše seke, ne žal'te nas,
Naše drage ne čekajte,
Naše ljube, udajte se.
Mi ćemo se iženiti,
Pod Loznicom u polju zelenu“

I ovo sam im ispevala:

„Ako bude roda gospodskoga,
žaliće me tri godine dana.
Ako bude roda hojratskoga,
neće žalit ni tri bijela dana.“
To izusti, pa dušicu pusti,
i umrije, žalosna mu majka!
Ufatiše konja lastavicu
i na konju zelenu dolamu.
Kad su došli šeher Sarajevu,
uzimaju prsten i jabuku,
dadoše je dilber Umihani“

Sve sam znala… I sve osetila…

DEVOJKA: Ti nisi roda gospodskoga a ipak pevaš… To govoriš iz pesme „Čamdži Mujo i lepa Uma“? Napisala si je?

UMIHANA: A ko će danas znati ko je kad pisao o Muji i lepoj Umi?… Zvali su me lepa Uma, istina… A nisam ništa dobila, sama sebi ogledalo pravila. U svaki vir se oglednula, na svaki prst stavila crvenu vunicu, jabuku grizla od jutra…

DEVOJKA: I tako godinama?

UMIHANA: A kako bi?

DEVOJKA: Nisi još svesna da si takva jedina… jedina među nama?

UMIHANA: Nisam roda gospodskoga ali žalim za njim ko vila da sam. Vi to ne razumete…

DEVOJKA: Ma, grešna li se prema nama tvojim devojkama što danima bdijemo uz tebe…

UMIHANA: Reci godinama… slobodno! Da, godinama ste uz mene.

DEVOJKA: I ništa ne tražimo više od tvoje milosti za naše devojačke suze…

UMIHANA: Ne morate vi ništa… Ko vas primorava da slavite ljubav… Da ljubav! Tako sad zovete ono kad dragi ima dragu i draga ima dragog — u srcu… Sevdah smo zvali nekad… i zauvek.

DEVOJKA: Tebe zovu Sevda … Imaš prosaca još uvek. Kao da si devojka… Pola veka prosidbe!

UMIHANA: Idi…

DEVOJKA: A, mila moja… bila sam u devojačkoj školi Stake Skenderove. I sve naučila.

UMIHANA: Da računaš? To sam i ja mogla da te učim.

Devojka. I ono starinsko… onaj stari jezik…

UMIHANA: Staroslovenski? Reci lepo…

DEVOJKA: Jeste. Da se ne zaborave stare knjige…

UMIHANA: Idi… idi… Unutra mi je. Sve gori. Kako koja godina sve je žešće. Ne mogu da se okrenem oko sebe a da ne vidim Loznicu, Srbiju… Pitam se godinama zašto nisam s njim otišla u bojište… Neke devojke su išle, znam. Možda su ih tako i sačuvali od metka…

DEVOJKA: Ej, Umihana…

UMIHANA: Ćuti.

DEVOJKA: Ćutimo mi sve.

UMIHANA: Slušaj ti, ne znam te i zato ti govorim ovu pesmu…

„Žalila ga tri godine dana:
za godinu lice ne umila,
a za drugu ne nasmijala se,
a za treću kosu ne oplela.
Kad nastala četvrta godina,
rusu kosu rukom odrezala“…

DEVOJKA: Crna ti, crna ti majka… kud da režeš kose…

UMIHANA: Ostavi mi majku. Nije ona rezala…

DEVOJKA: Kad si kosu odrezala, odrezala si svoje žensko…

UMIHANA: „Pa je šalje daji na kapiju…
Dajo joj je kosu pozlatio,
dajinica biserom kitila,
pa je meće gradu na kapiju“

DEVOJKA: Ja ovo ne mogu Umihana… Ne mogu. Tužno mi je i pretužno… Šta će ti tvoje kose na kapiji?…

UMIHANA: Da se zapitaš gde kraj a gde početak nesreće… Pusti. Idi… idi… I reci devojkama da sve izađu na sokak… Da ih vidim kako se šetaju… među nevestama…

DEVOJKA: Sve da izađu?

UMIHANA: Sve.

DEVOJKA: Ko će da ti čuva kuću?

UMIHANA: Bog.

DEVOJKA: Nek ti bude…

UMIHANA: Evo ih u čoporu neudanih… ko Bečlijke… ko Beograđanke… ko Sarajke u gradu… Prošlo vreme skrivanja…

DEVOJKA: Zdravo bila.

UMIHANA: … Nisi devojka?

DEVOJKA: Nikad se nismo srele. Zato sam i došla.

UMIHANA: Ti nisi devojka?

DEVOJKA: Nisam.

UMIHANA: Pogledaj kroz prozore — mladosnice… Ti si žena.

DEVOJKA: Jedva sam prošla od njih do tebe… Nisu me puštale.

UMIHANA: Ti si žena?

DEVOJKA: Jesam.

UMIHANA: Ovo je mesto za devojke. Ovde dolaze samo neudane… I šta si im rekla?…

DEVOJKA: Sad, kad su sve izašle ostala je jedna na vratima… Rekla sam joj da si ti moj devojački san.

UMIHANA: Devojački san?!

DEVOJKA: I ona me je pitala šta mi to znači…

UMIHANA: Udata o devojačkom snu?!!

DEVOJKA: Još pre udaje, mnogo pre sam čula tvoju pesmu i otad mislim na tebe.

UMIHANA: A što?

DEVOJKA: Zato što je prava, ljubavna a devojačka. Nema je bolje u Bosni. Sve si lepo opisala kako je dragoj bez dragana… i kako brine za njega kad ovaj ode u boj…

UMIHANA: Ti si hrišćanka?… Pesma se zove „Sarajlije iđu na Srbiju“… Ej!

DEVOJKA: Nije meni do bojeva ovih i onih… Samo je ljubav važna. Ostaje. Ljubav samo ostaje.

UMIHANA: Tvoji ne misle tako. Besni su na Osmanlije, ljuti na sve tursko…

DEVOJKA: Muške svađe, ratovi, osvajanja — njihova stvar! Mene dira ta ljubav za nekog koji može da izgubi život… iako ga proslavljaš kao pobednika… I kako si to lepo opisala… i sebe, i njega i sve vas…

UMIHANA: Naši koji idu na Srbiju… to je tebi dobro?

DEVOJKA: Nije dobro… Sve nije dobro. Jedino ta tvoja ljubav pobedi.

UMIHANA: Šta pobedi?!

DEVOJKA: Zlo. Svako u zlo u svima nama.

UMIHANA: Kad si se udala?

DEVOJKA: 1856.

UMIHANA: Sa koliko godina?

DEVOJKA: Sa šesnaest… a ti si u to vreme imala preko četrdeset… Ne mari. Ti si moja u glavi, u srcu … od početka kad sam čula prvi put tvoju pesmu.

UMIHANA: Kad?… Kad si bila beba?

DEVOJKA: Imala sam sedam godina, i čitala sam već… Ali otac mi je pročitao prvi tvoju pesmu. Da me nauči šta je važno u životu…

UMIHANA: Otac?… I on je hrišćanin?

DEVOJKA: A šta bi bio?

UMIHANA: Čudna neka familija.

DEVOJKA: 1870. godina je. Nismo odavno u ratu. Sve prolazi… Ti si primer žene koja istrajava — pravo na večnu ljubav! Prva u Bosni i na celom Balkanu!

UMIHANA: Imaš i decu?

DEVOJKA: Rađala sam devetoro, tri mi ostala.

UMIHANA: Nisi bila baš srećna…

DEVOJKA: Kad mi je onako muka, kad mi je dosta svega ja odrecitujem onaj meni najtužniji deo u pesmi… Ko prohodi da joj kosu žali…

„Ova kosa u devletu rasla,
u golemu jadu odrezana:
il' je majka ukopala sina,
il' sestrica brata jedinoga,
il' djevojka svoga suđenika?
Nit' je majka ukopala sina,
ni sestrica brata jedinoga,
već djevojka svoga suđenika,
što ga neće steći dovijeka.“

UMIHANA: Pusti sad to…

DEVOJKA: Al ti govori ostarela majka…

„Što ti žališ tuđina junaka?
Nije ti ga majčica rodila“.
Luda ti si, moja mila majko!
Da si mi ga i triput rodila,
ja ga ne bih ovliko žalila,
ko što žalim tuđina junaka“

UMIHANA: Uh, kakav ti je to devojački san… Žalopojka za udane i neudane. Za sve žene.

DEVOJKA: Ko je ranije svima rekao kao ti da ti je ljubav važnija od svega na svetu?! Od vere, od pobede…

UMIHANA: Tvoji te mrze.

DEVOJKA: Vidi one tvoje devojke kako uživaju… i to mi je važno. Važnije od propasti…

UMIHANA: Kad ti je poslednje otišlo?

DEVOJKA: … Pre sedam godina.

UMIHANA: Posle?…

DEVOJKA: Rodila još dvoje. Ostali su…

UMIHANA: Ipak si bila srećna… Šta one igraju?

DEVOJKA: Kolo… nema muzike, harmonike, ali igraju…

UMIHANA: Igraju?

DEVOJKA: Sad i pevaju… Ono tvoje „Luda li si, moja majko mila, da si mi ga i triput rodila“. Čuješ?

UMIHANA: Slabo…

DEVOJKA: … Nailaze mladići.

UMIHANA: Mladoženje?

DEVOJKA: Neka budu.

UMIHANA: Mladići nailaze?…

DEVOJKA: Sad će ih obgrliti oko struka…

UMIHANA: Nije valjda?

DEVOJKA: Tako se igra. Tako se igra valcer.

UMIHANA: A to je taj bečki valcer!?…

DEVOJKA: Taj. Čuješ violinu?… Sviraju…

UMIHANA: Niti vidim, niti čujem…

DEVOJKA: Nemoguće… Pa tu si blizu prozora…

UMIHANA: Neka im je.

DEVOJKA: Neka, Umihana.

UMIHANA: Neka im je.

DEVOJKA: Neka.

UMIHANA: Oni u tamnom, one u svetlom?

DEVOJKA: Takav je običaj.

UMIHANA: Lepi život…

DEVOJKA: Vesele se…

UMIHANA: Nešto mi se… ne postoji… ne postoji… ništa.

DEVOJKA : Umihana!..

UMIHANA:… Ja bih sela…

DEVOJKA:… Sedi.

(Umihana se stropošta u stolicu. Zatvori oči, glava joj klone, i celo telo. Devojka jaukne.)

IV
ZORICA JEVREMOVIĆ XXI VEK

(Ponoć. Zorica spava na krevetu, leži na levom boku.)

ZORICA: Magreb, Magreb,
san svih nas
mesto gde se pletu narodi
religije
kulture
Andaluzija

ukras civilizacije kažu i nevernici
Ulazim u palatu,
staru, visoku…
Na zidovima ploče od zlata, velike, četvrtaste…
ispisana slova goticom, arapska slova i jidiš…
a rubini i smaragdi između
blješte bockavim svetlom…
Ti si negde tu
znam
sa leve strane ti tu postojiš
u preseku oltar strane sa draguljima
i neke nove dugačke zgrade
Ovo je mesto po tvom
toplo je ovde od tebe
od tvoje toplote milo je
Milina se razgreva
ovde nema jutra ni podneva
Uveče umesto svitaca sjaju dragulji
u suton svetle do naizdrža
Rubini
Smaragdi
A čisto zlato ih prepliće
da ne ispadaju od strasti bljeska divotno
Da me ti ubodi bljeska nisu dočekali
ne bih se setila tvojih Poljica
ni sela Grabovac iznad Omiša
odakle je tvoj čukundeda krenuo u Trogir
Ante Munitić koji je pravio rodoslov Munitić
u kući predaka
gde je jedan istoimeni rođak iz Splita
čitao Krležu ispod duda
starog sedam vekova
Poljička republika kao zov na moguće
legenda o hrabrosti Mile Gojsalić načeta
telo kao teritorija
devojka kao geografija
neosvojena
samožrtvovana
našla je mesto u drami „Pomrlice“
zbog tebe
zbog mene
zbog nas koji slavismo sve praznike
da rata ne bude
Miro Glavurtić nam je dolazio na pravoslavni Uskrs
A Slobodan Mašić na katolički Božić
i ko sve ne od ateista i gnostika
Odoše voljno od muke
od bolesti
ili starosti
sudbinski sve tri nas obavezuju
Da, kad smo se poslednji put sreli
pitao si me da li pišem novu dramu
… A onda si iznenada otišao krajem marta
2009.
I sve je stalo…
Trebalo je da pišem samo o Umihani
njenu pesmu „Sarajlije iđu u boj na Srbiju“
da osvetim i posvetim
Poslao mi je naš prijatelj na početku rata
da se osvestim šta su muslimani učinili Srbima
još kad onomad
Ispalo je sasvim obrnuto
pesma u ženi koja se ne uda
zbog vernosti svom dragom iz mladosti
naoštrila je moj feministički diskurs
pa sada kažem da je
Umihana Čuvidina izabrala ljubavno udovištvo

ostvarila pravo na izbor neudavanja

prva feministička umetnica
na Balkanu
Početak XIX vek joj je bio
ko XXI vek u naletu ravnopravnosti
brige za ženstvo
Između Mile i Umihane stavila sam sagu o kraju
srpske i svetske umetnice XXI veka
Eleonore Bruk
da se pokaže da je ovo drama o ženama
namerno sa istorijskim diskontinuitetom

tri dramska sižea
i jedan koji piše o njima
detelina sa četiri lista za sreću
rekao bi
Eleonori koja pomre u Provansi
on od ljubavi zbog nje bolesne
ona od patnje za njim sveže prezdravljene
od iste bolesti su bili bolesni
od istog pomrli
Samo u ljubavi
rak je smrtno prelazan
Dakle, tri žene umiru
Iz različitih razloga
Na koje mislim godinama
od januara 2009. godine
Kad je otišla Dunja Koprolčec u Magrebu
tragično za one koji je vole
i za one koji su uzrok njene smrti
neutešni poklonici
Niti su Osmanlije zauzeli Dalmaciju
niti je voljna smrt Mile Gojsalić
pusta anegdota XVI veka
Eleonora pomre posledično
Umihana ode jer joj je vreme bilo
istina ostane utisnuta u živuća tela
Danas više no ikad
verujem da sve ima svoje odgovore
Tvoj poljički Grabovac sa grobljem
gde je polovina Munitića a pola Vrdoljaka
ukazuje na nemogućnost neprijateljstva
totalnog
zauvek
i obrnuto
Ma šta činili jedno drugom za života
vraća se smisao bića kao pena slućene sreće
rođeni smo da prevaziđemo nesreću
Ljubav za druge
nepoznate ljude
nekorisne nam
Nesretljive žene
o kojima znamo tek toliko
Zora
Podne
Veče
Mila, Eleonora, Umihana
Dalmatinka, Beograđanka, Muslimanka
danas bi rekli
Hrvatica, Srpkinja, Bošnjakinja
više su moja prava biografija
No podaci o meni u matičnim knjigama,
biobibliografijama
u knjigama
na internetu
Pisao si mi
požuri, dođi nježna i oštra kako ti to umeš
požuri
ljubavi moja, najdraža, najvoljenija
Pisao si mi tako a tek sad shvatam
kad si otišao
kako si voleo
Dođi „Nježna i oštra kako ti to umeš“
tako si pisao iz Trogira
kad si kuću iz XII veka opravljao za nas
zvonik crkve Sveti Petar smo gledali iz dvora
Prvi put sam te sanjala
u Dunjinom Magrebu
odmah po tvom odlasku
ko noćas…
Kažeš savi levu ruku u laktu
Stavi je na desno rame
i to ti je moj zagrljaj
i tako sanjaj
Magreb, Magreb
i nikad kraja

(Jutro je. Zorica leži na leđima, savila je levu ruku, obgrljava desno rame, glava naslonjena na ruku.)