Glumci

Ovo je zemlja dobrih glumaca

On je čovek sa margine. Upravo tako sebe naziva uz objašnjenje: “Ja nikad nisam imao radno mesto. Nikad nisam bio ni u kakvoj stranci i nikad nisam imao nikakvo zaleđe... Mimo tih velikih karijera, titula i nagrada, meni je trebala jedna margina na kojoj mogu da guram svoje knjige, tekstove i nekoliko stvari na televiziji". I ja sam to uvek imao.

Filmski kritičar i autor mnogohvaljene TV emisije „Veče sa zvezdama" Ranko Munitić je čovek koji je prošao čudan životni put. Detinjstvo je proveo u Trogiru, u jednom mediteranskom, antičkom, potpuno mitskom kraju". Onda je dvadesetak godina bio u Zagrebu, a evo sad, nešto više od dve decenije, živi u Beogradu. Za sebe kaže da je po nacionalnosti – Hrbin.

„Nikad nisam imao smisla za podele na nacije"

- Moj otac je Trogiranin, a majka Zagrepčanka. Deda po ocu je, takođe, Trogiranin, dok je baka italijanskog porekla. Mamin otac je Slovenac, a majka bečka grofica. Zato mi je oduvek bilo teško da se nacionalno opredeljujem jer sam ja sve po malo. Nikad nisam imao smisla za te podele na nacije, vere, rase...

Ponosan je što u sebi ima dobro jedinstvo suprotnosti: po ocu je pravi romantični mediteranski temperament, dok je od majke nasledio jezuitsku opreznost.

Onog trenutka kad se odvojio od mora, od svog pravog zavičaja, mesto ga više nije držalo.

- Kad sam sa šest godina iz Trogira otišao u Zagreb, mislio sam da je to privremeno i da ću se, čim završim školu, tamo vratiti. Godine su prolazile, a ja sam samo za vreme letnjeg raspusta tamo išao. Vidim da to nije to i da mi Trogir izmiče. Bio sam potišten zbog toga. Onda mi deda, gospodin ribar, jednog dana kaže: "Ranko, to jeste žalosno. Čovek u životu uvek nešto gubi, ali gledaj drugu stranu. Kad si se jedanput odvojio od Trogira, lako ćeš odlučiti gde ti najviše odgovara da živiš. Da li će to biti ovaj ili onaj grad, Pariz, Nju Delhi. Nema više razloga da budeš negde ako ne misliš da ti je tu mesto". I dedine reči su se pokazalo se kasnije, obistinile.

Odlučio se za Beograd. Ovamo je prvi put došao u martu 1963. godine na Festival dokumentarnog filma. Imao je tada dvadeset godina. Čim je smestio stvari u hotelu "Slavija" (koje slučajnosti, danas živi samo nekoliko stotina metara odatle), izašao je da prošeta. "Ideš samo pravo do Terazija i odmah tu je i Knez Mihailova ulica", objasnili su mu na recepciji kako da stigne do centra grada. Krenuo je pušeći cigaretu (pušenje je Rankova velika strast). Odjednom, dogodila se ljubav na prvi pogled. Između Beograda i njega. Samo posle stotinak metara učinilo mu se kao da odavno poznaje te ulice i ljude okolo. Po razgovorima, koje je u letu hvatao, čuo je da ovde ima svojevrsnog humora, i to ga je podsetilo na rodni Trogir. Pa on zna taj mentalitet! Tako je počelo.

- Ljubavi na prvi pogled su prekrasne ali su, to jezuita u meni kaže i sumnjive - smeje se Ranko.

- 'Ajde da vidimo da li je to ono pravo... mislio sam.

Prvi put se u Beograd preselio 1966, na dve godine. Iznajmio je mali stan u Ulici Nikole Spasića kod Kalemegdana.

1968. godine na pulskom festivalu upoznaje Zoricu Jevremović, studentkinju dramaturgije. Maja 1971. godine venčavaju se u Beogradu, odlaze potom u Zagreb da bi se već u novembru vratili u Beograd. Kaže: „Konačno sam se ovamo preselio 1972. I do dana današnjeg mi nije palo na pamet, niti ima potrebe da odem odavde. Naprotiv, kako vreme prolazi sve je više razloga da ovde ostanem.“

Čime ga je Beograd privukao? Šta to ima što drugi gradovi nemaju? Ranko to ovako objašnjava:
-U Beogradu je uvek bio jedan mali mravinjak. Ovde ste uvek mogli da izaberete ono što vam se stvarno radi. Evo, koliko dugo sam ovde, ja nikad nisam razmišljao šta ću sutra ili prekosutra da radim. Uvek je bila muka šta ću sad od toliko toga što mi se nudi. Zatim, za razliku od nekih drugih sredina Beograd pokazuje sve što ima i pozitivno i negativno. Sve karte su na stolu. I nijedna opcija, kako se to danas grozno kaže, neće nadvladati druge. Dakle, nažalost. ono što je dobro neće pobediti loše, ali srećom, ono što je loše neće pobediti ono što je dobro.

„Kritičar je u suštini fah idiot"

Može to Ranko nazvati petparačkom slikom iz detinjstva, ali je zanimljivo zašto se on, koji je toliko voleo film, nije upisao na Akademiju, već je završio studije istorije umetnosti i filozofije.

Dakle, Rankov otac, budući da je bio veoma praktičan čovek, umeo je da sinovljevu ljubav prema filmu vešto istakne kao motiv za njegov što bolji uspeh u školi. Kad je jednom nešto zapelo u gimnaziji, otac mu je rekao: "Hajde popravi te ocene, poslaću te u Pulu na festival". On je onda seo i prosto propevao matematiku.

- U mojoj porodici nema umetnika ali su svi mnogo čitali i voleli pozorište. Ja sam često išao i na razna snimanja filmova, a upisao sam se bio i u nekakvu filmsku školu u Zagrebu. Prvi tekst o filmu sam objavio u "Telegramu". popularnom časopisu početkom šezdesetih godina. Tamo me je odveo moj profesor Branko Belan. Istoriju umetnosti i filozofiju sam završio više radi roditelja, da bih ih umirio. Unapred sam znao da nikad neću biti profesor.

U to vreme u Zagrebu je postojala čuvena škola crtanog, a u Beogradu dokumentarnog filma. Ranko Munitić je o tome mnogo pisao i postao je veliki poznavalac ova dva žanra. Sa retrospektivama naših crtanih, kratkih i dokumentarnih filmova obišao je ceo svet. Bio je član dvadesetak svetskih žirija i isto toliko selekcionih komisija.

Ali, ne voli onu odrednicu "filmski kritičar" koju obavezno stavljaju uz njegovo ime kao što je napisano i u početku ovog teksta.

- Kod nas postoji zbrka u terminima - veli Ranko. - Kad se kod nas kaže "filmski kritičar", onda je to nešto vrlo pametno, dok je "novinar", nešto opet vrlo obično. Svuda u svetu je obratno. Da biste bili novinar, morate da znate mnogo više i da ste veštiji od kritičara. Kritičar je u suštini fah idiot. Dobro se razume samo u jedno područje. Ja ne volim izraz "filmski kritičar" jer to odmah podseća na čoveka koji nešto kritikuje. Bernard Šo je davno rekao: "Kritičar je suprotno od petla. Petao rije po gomili đubreta dok ne nađe nešto što vredi, a kritičar rije po gomili nečega što je dobro dok ne nađe zrno onog što ne valja". Ja bih pre bio petao. Zapravo ja sam čovek koji voli film i bavi se filmom.

Ranko Munitić je i čovek koji izuzetno voli glumce. Već šest godina na našoj televiziji pravi emisiju "Veče sa zvezdama" u kojoj je predstavio sedamdesetak domaćih glumaca. Zahvaljujući ovoj emisiji lako je prebrodio krizne devedesete kad je počeo rat i raspala se Jugoslavija. Uz sebe je imao proverene prijatelje.

“Nije vam mesto u filmskom udruženju...“

U to vreme se promenio odnos nekih ljudi prema meni - priča Ranko. - Ovo je jedina prilika kad mislim o tome da govorim. Prošle godine su me trojica kolega iz Udruženja filmskih radnika Srbije privatno pozvali i svako od njih svojim rečima mi je rekao istu stvar: da mi nije mesto u ovom udruženju. Prvi put sam se smejao, drugi put, ipak, zamislio, a posle trećeg takvog razgovora sam se ispisao iz pomenutog udruženja. I sad, vidite, šta je ironija sudbine. Prošle godine sam slomio kuk i prvi put mi je zbog lečenja i socijalnog osiguranja trebalo to udruženje. Srećom, bez teškoća, raširenih ruku me je u svoje članstvo primilo Udruženje dramskih umetnika Srbije. Tako sam ja danas, što je smešno, član Udruženja dramskih umetnika zbog čega mi je malo neprijatno. Meni je, ipak, mesto u Udruženju filmskih radnika u kojem sam od 1963. u Zagrebu. a od 1972. u Beogradu. Svih ovih godina me niko ni od mojih kolega kritičara nije pozvao ni u jedno udruženje koje su pravili. Nekako sam izolovan i od svoje branše.

Ali, da se vratimo glumcima koji Ranka prosto fasciniraju. Ma koliko tekstova, studija i eseja bilo napisano, ipak, ne postoji univerzalna definicija šta je gluma. Od svakog rasnog glumca, tvrdi Ranko Munitić, čućete drugačiji odgovor.

- Nesumnjivo je da mi još živimo u dobu usmenog predanja. Ne znamo da još koristimo ni olovku ni fotografiju, a kamoli kameru. Neka vam ispriča Feliks Pašić s kakvim se nevoljama suočava ovih dana praveći TV portret Bojana Stupice. Svaka druga zemlja bi o manje značajnom reditelju imala bar dvadeset-trideset sati sačuvanog snimljenog materijala, a mi nemamo gotovo ništa, jedva minut-dva. Isto toliko imamo i o Miri Trailović, Dušku Radoviću, Leonidu Šejki. Nama umiru dragoceni ljudi, a da iza njih, sem njihovog dela, što se podrazumeva, ne ostaje ništa. U međuvremenu je umro Mija Aleksić, Olga Spiridonović, Rahela Ferari, Duško Bulajić._ Praktično, jedini dokumentarni materijal koji o njima postoji na televiziji je taj sat iz moje emisije.

A mi smo zemlja koja, kao nijedna druga na kugli zemaljskoj, ima toliko dobrih glumaca. Otprilike koliko i Italija dobrih pevača. Ovu smelu procenu Ranko potkrepljuje sledećom pričom:
- Nekad su se u Puli pojavljivala po tri-četiri filma sa Pajom Vuisićem. Kad pitate kakav je bio, reći će: "Pa, dobar"! Naravno da je Paja dobar. I nikom ništa! Gotovo! A nikome ne padne na pamet u kojoj to zemlji, u takvim filmovima kakvi se prave kod nas, jedan glumac za godinu dana napravi četiri sjajne uloge. Zato sam i došao na ideju da neke glumce izdvojimo praveći njihov TV portret.

Kad je ideju saopštio odgovornima na televiziji, svima se dopao naslov "Veče sa zvezdama", a onda su mu rekli: "Ali, Ranko, to će da bude dosadno! Već posle deset emisija niko više neće da sluša glumce koji čitav sat pričaju o sebi. Po čemu će te emisije da se razlikuju?"

- Meni je to njihovo zapažanje bilo smešno, jer ako ništa drugo, vaš i moj komšija voli da gleda glumce. Glumac je, to zaboravljamo, neko s kim rastemo. Od pisca imamo knjigu, od slikara - sliku, a od glumca - njega samog! Setite se samo koliko je Milena Dravić zahvaljujući malom ekranu provela u vašem stanu. Milena je kućni prijatelj čak i ako je ne znamo lično! Zato nije pretila opasnost da emisije liče jedna na drugu i da budu dosadne.

Paja Vujisić je najveći glumac na svetu

Kojim kriterijumima se rukovodio birajući junake emisije „Veče sa zvezdama"?

- To moraju da budu ljudi koji su potpuno opredeljeni za taj posao, koji su na sceni i pred kamerama proveli veliki deo života, za koje se zna da im je tu mesto i da će tu i ostati. Ovo kažem zato što je poslednjih godina ubrzana proizvodnja instant vrednosti: instant glumaca, instant pevača, instant reditelja. . . S druge strane, to opet moraju da budu ličnosti koje su u stanju da taj jedan sat razgovora ispune svojim sadržajem. Imate ljude koji na to nisu spremni. Možete da ih nagovorite da učestvuju u emisiji, ali od njih nećete dobiti ono što očekujete jer ne vole da pričaju o sebi. Paja Vuisić ni mrtav ne bi pristao da na pet minuta sedne ispred kamere, a kad bi i seo, pravio bi budalaštine, galamio bi i zadirkivao okolo. A Paja Vuisić je najveći glumac na svetu!

Kako se dogovarao o učešću u emisiji? Glumci su, kao uostalom i svi drugi, pomalo sujetni i svi bi hteli da priča o njima bude među prvih deset, a ne recimo sedamdeset?

- Pre nego što sam krenuo sa snimanjima, pozvao sam pedeset-šezdeset glumaca i pitao ih da li, ako na televiziji krene emisija „Veče sa zvezdama", mogu da računam na njihovo učešće. Nekima sam rekao i ovo: "Znate šta, ja ne smem da za godinu-dve dana, kako se to kaže, ispucam velike fore. Neke moramo da ostavimo za kasnije". Tako da se niko od njih nije uvredio što nije bio ranije u emisiji. Ima razgovora o kojima sam se dogovorio danas za sledeću sedmicu, dok sam se s nekima dogovarao tri-četiri godine dok nismo našli trenutak kad ćemo da sednemo i ispričamo se. Neki su mi rekli: "Vrlo rado ali nemojte sad, bavim se drugim stvarima". Kad smo se čuli ponovo posle godinu dana, odmah su pristali: „Fino, sad možemo".

Ko su bili prvi sagovornici?

- Tu sam išao linijom najvećeg otpora. Prva dva sagovornika su mi bili Danilo Bata Stojković i Rahela Ferari. Bata je težak jer je mnogo zahtevan. On je glumac koji je u svaku ulogu uložio celog sebe i traži da razumete to što on radi, a ne da igrate nekakav ritual pred kamerama. Isto je i sa Rahelom. Prosto sam rekao sebi: " 'Ajde da vidimo. Idemo u hladnu vodu. Ako s njima dvoma uspem, onda to ima smisla". Kao danas se sećam tih snimanja. Bio je januar 1991. S Batom sam razgovarao u bifeu Ateljea 212 koji je bio pun. On je tamo, to se osećalo, bio gazda, gospodin glumac. Sa Rahelom Ferari sam pričao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Došla je u predivnoj haljini s venčićem belih rada. Išla je prema teatru pevajući „Đurđevdan" iz Kusturičinog „Doma za vešanje". K 'o devojčica!

Jedan od uslova bio je da se razgovor vodi na bilo kom mestu koje sam glumac izabere, samo ne u studiju.

- Studija se bojim k 'o kuge. Studio obara vrednost i nivo velikog broja projekata. To je službeno mesto, sveto televizijsko mesto, gde svi treba da se ponašamo kao javne ličnosti, a mene to ne zanima. Trećinu emisija smo pravili u privatnim stanovima, nešto više od trećine u pozorištu, a ostale smo snimali napolju. Ljuba Tadić je, recimo, rekao, sećam se, bilo je proleće; " 'Ajde da sednemo ispred 'Bojana Stupice', u to zelenilo". Vladica Milosavljević je opet izabrala Studentski kulturni centar...

Kakvi su glumci kao domaćini? Radmila Savićević ga je u svom domu počastila pitom, a ostali?

- To je, zapravo, ključ cele te serije. Jer kad ste vi došli kod Rade u stan, bilo s kamerom ili bez nje, vi ste gost koga je ona pozvala zato što voli da joj dođete. Ona je napravila tu svoju fantastičnu pitu. To je podatak koji o Radi govori isto koliko i nabrajanje svih njenih nagrada koje je dobila. I tu ima neke lepote. Čim dođete u nečiji životni prostor, vi ćete mnogo da saznate o toj ličnosti, a mene upravo to interesuje. Kad sam pravio emisiju sa Mirom Nikolić, odjedanput, ne znam odakle, u krilo mi je skočila njena mačka. Ja volim mačke, ali mogla je da me dekoncentriše. Malo sam se poigrao s njom i najnormalnije nastavio razgovor. Naravno, ni Mira se nije zbunila. Ili, recimo, zadržao sam u emisiji deo kad je Rada Andrić ispričala uspomenu na jednu ulogu. Čim je završila, pogledala je u kameru i upitala: "Gospodo, hoćete li kafu, možda"? Posle emitovanja razgovora sa Marijom Crnobori javio mi se Miodrag Krivokapić i rekao: "Znaš, ja nikad nisam video Mariju na sceni, jer se već bila povukla kad sam došao u Beograd. Celog života slušam o njoj i njenim ulogama, ali nakon ovog razgovora ja tačno znam njenu Elektru, i njenu Antigonu i Reganu. Shvatio sam materijal ljudski iz kojeg to nastaje". Malo je ružno reći „ljudski materijal". Ali to je to. Glumac je sam svoj instrument.

O Orsonu Velsu, Čaplinu, Bergmanu...

Krajem sedamdesetih godina Televizija Zagreb je pravila emisiju „3, 2, 1... kreni“ koja se posle tročasovnog završavala igranim filmom. Stalni saradnik je bio i Ranko Munitić. Pored naših istaknutih umetnika u goste je dovodio i strane poput Katrin Denev, Kloda Šabrola, Mišela Pikolija, Vernela Hercoga, Trifoa, Mikloša Janča, Orsona Velsa...
- Orsona Velsa sam i ranije znao s nekih snimanja, a sretali smo se i kasnije – priča Munitić. – Iako je razgovor u emisiji s njim bio odličan, dobili smo loše kritike. Pisali su: Munitić i Hetrih su se ponašali kao učenici prema učitelju. „ E, to je ono! Valjda je trebalo da napišu: Pokazali su oni njemu.“ Vels je čovek sa najfascinantnijim pogledom koga sam sreo.

Upoznao je i Čaplina?

- Da! To je susret, koji bih, da sam znao, najradije izbegao. Mada, kada bih morao ceo 20. vek da svedem na jednog umetnika i njegovo delo to bi bio Čaplin. On je apsolutno broj jedan. Zato je on jedini čovek koga sam „jurio“ za razgovor. Pokušavao sam u više navrata da ugovorim susret preko nekih njegovih dobrih prijatelja ali ništa nije bilo od toga.

Onda je Munitić jednom zgodom otišao u Lozanu kod prijatelja, bračnog para Ansorž, s kojima je često putovao po svetu (Indija, Kina, Meksiko, Kanada...) držeći dvadesetodnevna predavanja o crtanom filmu. Samo nekoliko kilometara od Lozane, nalazio se Vevej gde je Čaplin imao raskošnu vilu. Rešio je da sam pokuša da dođe do Čaplina.

- U pošti sam nekako uspeo da odobrovoljim jednu damu koja je tamo radila da mi da Čaplinov broj telefona – nastavlja Munitić. Onda sam seo, duboko uzdahnuo i okrenuo brojčanik. Javio mi se muški glas. Rekao sam mu da tražim gospodina Čaplina. Samo posle nekoliko trenutaka javio mi se Čaplin lično. Izgovorio sam petominutni monolog. Rekao sam mu, otprilike, da sam ja mali novinar iz male zemlje koji u njegovim filmovima vidi veoma bitne stvari. I pošto on, Čaplin, nema razloga da na mene troši vreme i to će mi, naravno, reći, ipak sam morao da  mu se javim. Konačno zaćutim. S one druge strane, tišina. Odjednom, začuo se zarazan smeh. „Gde ste Vi sad?“ – upitao me je. Kažem, tu i tu. “Odlično, ne mičite se. Poslaću kola po Vas. Dođite na ručak, ali pričaćemo posle obeda!“

Ne samo to, nego i sledeća tri popodneva Ranko je proveo sa Čaplinom. Upoznao je i celu njegovu porodicu. Kad su se rastali, Ranko je pomislio: Hvala Bogu, lepo je što sam ga video, divno smo popričali, ali ne bih ponovo s njim razgovarao uprkos tome što i dalje mislim da je on najveći umetnik dvadesetog veka“.

Zašto je Čaplin kao čovek ostavio na Munitića tako loš utisak?

- Ja o Čaplinu mnogo znam tako da smo imali o čemu da razgovaramo. Bio je veoma ljubazan ali sam sve vreme bio svestan da je sticajem okolnosti to prijatan susret, neobavezan za njega. Ali, da sam napravio ijedan pogrešan korak, rekao nešto što mu se ne sviđa, situacija bi se naglo okrenula. Umesto s finim gospodinom, imao bih posla sa, da ne kažem, monstrumom. Nikada nisam sreo čoveka koji je kao Čaplin toliko sazdan s jedne strane od svetlosti, a s druge od tame. On je najčudnija smeša, hajde da to petparački kažem, božanskog i demonskog. Ja to ne bih umeo do kraja da opišem. O tom susretu s Čaplinom nisam do sada govorio. To je nešto što samo meni pripada i što će biti objavljeno u knjizi „Filmski prijatelji“.

- Da li ste takvo osećanje imali samo u susretu s Čaplinom?

- Meni se to dogodilo i s Bergmanom i Felinijem. Bergman je čovek koji samo jednim svojim delom s vama komunicira. To mi je rekla i jedna od njegovih žena: “Ja ga i dan-danas volim ali ne možeš da živiš s čovekom koji je devedeset odsto vremena negde drugde čak i kad je s tobom.“

Ilustrovana politika, br. 1997, 7. XII.1996.

VEČE SA ZVEZDAMA (datumi predstavljaju dan snimanja a ne prikazivanja)

TV NOVI SAD // Urednici Mirjana Rakić / Branko Milošević // Trajanje 60 minuta.

• 1. Velimir Bata Živojinović, snimljeno 12. 4. 1988, emitovano 1990.
• 2. Dragomir Felba, 8. 2. 1990.
• 3. Dragan Nikolić, 21. 1. 1991.
• 4. Rahela Ferari, 23. 1. 1991.
• 5. Vladica Milosavljević, 12. 2. 1991.
• 6. Rade Marković, 23. 9. 1991.
• 7. Olivera Marković, 24. 9. 1991.
• 8. Bata Stojković, 22. 1. 1992.
• 9. Dragoljub Gula Milosavljević, 21. 6. 1992.
• 10. Mija Aleksić, 22. 6. 1992.
• 11. Mira Banjac, 23. 6. 1992.
• 12. Svetlana Bojković, 24. 6. 1992.
• 13. Slavko Štimac, 24. 6. 1992.
• 14. Ljuba Tadić, 25. 6. 1992.
• 15. Radmila Savićević, 25. 6. 1992.
• 16. Mića Tomić, 12. 7. 1992.
• 17. Olga Spiridonović, 22. 7. 1992.
• 18. Mira Stupica, 24. 7. 1992.
• 19. Bata Paskaljević, 7. 9. 1992.
• 20. Ružica Sokić, 5. 10. 1992.
• 21. Žiža Stojanović, 6. 10. 1992.
• 22. Branka Veselinović, 6. 10. 1992.
• 23. Milena Dravić, 7. 10. 1992.
• 24. Mirjana Karanović, 12. 10. 1992.
• 25. Petar Kralj, 13. 10. 1992.
• 26. Žika Milenković , 13. 10. 1992.
• 27. Miodrag Krivokapić, 13. 10. 1992.
• 28. Dušan Janićijević, 20. 11. 1992.
• 29. Branko Pleša, 4. 4. 1993.
• 30. Jelisaveta Seka Sablić ,7. 4. 1993.
• 31. Predrag Pepi Laković, 8. 4. 1993.
• 32. Radmila Živković, 9. 4. 1993.
• 33. Marija Crnobori, 5. 7. 1993.
• 34. Stevan Salajić, 15. 9. 1993.
• 35. Velimir Bata Životić, 15. 9. 1993.
• 36. Zorica Jovanović, 19. 10. 1993.
• 37. Tatjana Beljakova, 20. 10. 1993.
• 38. Stevo Žigon, 20. 10. 1993.
• 39. Janez Vrhovec, 21. 10. 1993.
• 40. Ksenija Jovanović, 4. 11. 1993.
• 41. Bogdan Diklić, 5. 11. 1993.
• 42. Miodrag Petrović Čkalja, 5. 11. 1993.
• 43. Eva Ras, 6. 11. 1993.
• 44. Ivan Hajtl, 1. 3. 1994.
• 45. Olga Ivanović, 8. 3. 1994.
• 46. Mira Nikolić, 8. 3. 1994.
• 47. Miodrag Mrgud Radovanović, 9. 3. 1994.
• 48. Radmila Andrić, 9. 3. 1994.
• 49. Dragan Maksimović, 10. 3. 1994.
• 50. Ibi Romhanji, 24. 5. 1994.
• 51. Milica Radaković, 24. 5. 1994.
• 52. Gorica Popović, 31. 5. 1994.
• 53. Bora Todorović, 1. 6. 1994.
• 54. Aleksandar Berček, 30. 6. 1994.
• 55. Petar Slovenski, 25. 10. 1994.
• 56. Duško Bulajić, 26. 10. 1994.
• 57. Gizela Vuković, 26. 10. 1994.
• 58. Merima Isaković, 27. 10. 1994.
• 59. Dara Čalenić, 17. 10. 1995.
• 60. Boro Stjepanović, 2. 11. 1995.
• 61. Stanislava Pešić, 5. 1. 1996.
• 62. Tamara Miletić, 6. 1. 1996.
• 63. Vasa Pantelić, 7. 1. 1996.
• 64. Sonja Savić, 6. 3. 1996.
• 65. Predrag Ejdus, 6. 3. 1996.
• 66. Bosiljka Boci, 7. 3. 1996.
• 67. Slavka i Branislav Jerinić, 7. 3. 1996.
• 68. Aljoša Vučković, 29. 4 1996.
• 69. Ljubiša Bačić i Milutin Butković, 29. 4. 1996.
• 70. Tatjana Lukjanova, 17. 5. 1996.
• 71. Dara Džokić, 21. 5. 1996.
• 72. Pavle Minčić, 21. 5. 1996.
• 73. Mihajlo Miša Janketić, 21. 5. 1996.
• 74. Radmila Rada Đuričin, 12. 6. 1996.
• 75. Petar Banićević, 12. 6. 1996.
• 76. Branislav Lečić, 13. 6. 1996.
• 77. Branka Petrić, 21. 6. 1996.
• 78. Slavko Simić, 9. 7. 1996.
• 79. Mirjana Joković, 4. 10. 1996.
• 80. Lidija Stevanović, 24. 3. 1997.